Beskućnik
Ustajem veoma rano, radim u drugom gradu... Putujem jednom od glavnijih beogradskih vena, ulicom Kneza Miloša...
Volim taj jutarnji mir... Tada je čak i dvadesettrojka prazna, svi sedimo, udubljeni u svoje misli, snove i dan koji je pred nama...
Na stanici kod Kanadske ambasade već mesecima primećujem gomilu nečega... Naravno, postoji nadstrešnica, ograđena staklom, i mala metalna klupica. Gomila nečega nema svoj stalni oblik, to liči na stari kaput, staro ćebe i gomilu kutija i odbačenih starih krpa... Cele zime putujem pored toga, a ovih dana primećujem da je ta gomila nečega ljudsko biće ušuškano u krš i lom... Čak mi se čini, da sam onako u prolazu videla da je u pitanju muškarac, čini mi se Rom i čini mi se šezdesetih godina...
I, počinjem da se stidim...
Zar ovo ne primećuje niko osim mene?
Zar nema baš nikog na ovom svetu da se zapita gde je on, da li je spavao, da li je jeo, da li se okupao?
Zar ne mogu ništa da učinim, ni ja ni drugi?
Čudno je da je on preživeo celu ovu zimu na toj ledenoj klupici...
Još je čudnije da i dalje prolazim, pogledam svako jutro da vidim da li je tu, i opet ne činim ništa da pomognem...
I dalje se stidim...
